Српски рурални простор је један од друштвено и природно најразноврснијих у Европи, па је зато управљање његовим развојем веома комплексно. Захваљујући турбулентној историји, али и пропустима у политици подршке руралном развоју, он је данас увелико економски и социјално разорен и депресиран. Међутим, вредно природно и културно наслеђе које је и поред свих недаћа сачувано у савременим условима може представљати велики потенцијал за развој уколико се његов концепт базира на поштовању принципа одрживости.


Планирање и спровођење овог вида руралног развоја веома је сложено и захтевно, нарочито у условима огромне хетерогености на физички малом простору, као и економске заосталости руралних области и земље у целини. Одржив развој села у основи зависи од практичне примене комбинације концепта мултифункционалне пољопривреде и развоја других економских активности у складу с расположивим природним и људским ресурсима, свеукупног побољшања услова живота, као и социоекономског положаја села и сеоских заједница.



Међутим, у недостатку одговарајуће експертизе, али и јаког пољопривредног лобија, у досадашњој развојној политици Србије и даље влада заблуда поистовећивања развоја пољопривреде и руралног развоја. Последњих година и у Србији расте свест о неопходности да се и пољопривреда, као сектор, и руралне области као специфични простор на коме се она одвија морају третирати интегрално, са свим компонентама које га чине. Међутим, овакав приступ никако да у потпуности заживи и у пракси.



Марко Богојевић, дипл. инж. агроекономије